U svakoj zgradi dođe trenutak kada nešto prestane da radi. Interfon zaćuti, sijalica na trećem spratu pregori, iz podruma krene da curi, lift stane između spratova. Tada se otvara isto pitanje, koga zvati i ko to plaća. Odgovor zavisi od toga da li je kvar na zajedničkom delu ili unutar nečijeg stana, i da li spada u redovno ili hitno. Zgrade koje imaju sređen sistem prijave rešavaju većinu ovih stvari u roku od jednog dana. One bez njega čekaju nedeljama, a mali kvar u međuvremenu naraste u ozbiljan trošak.
Granica ide tamo gde instalacija ulazi u stambenu jedinicu. Vodovodne i kanalizacione vertikale, krov, fasada, stepenište, lift, električni ormani i krovna hidroizolacija pripadaju svim vlasnicima. Sve iza ventila u kupatilu, unutrašnje instalacije, bojler i sanitarija pripadaju vlasniku stana. Ova linija odlučuje ko plaća račun i zbog nje nastaje najviše svađa u beogradskim zgradama. Ako pukne crevo na veš mašini i voda ode kod komšije ispod, trošak snosi vlasnik iz kog je poteklo. Ako pukne vertikala u zidu, plaća zgrada iz zajedničkih sredstava.
Prijava ide upravniku ili na broj koji je zgrada odredila za tu svrhu. Poruka u grupi na telefonu nije prijava, jer niko ne vodi evidenciju i niko ne odgovara za rok. Uredna prijava sadrži mesto kvara, kratak opis i kontakt osobe koja može da pusti majstora u objekat. Posle toga se angažuje odgovarajuća struka, dogovara termin i obaveštavaju stanari ako se prekida voda ili struja. Zgrade sa jasnim kanalom prijave imaju upola manje nerešenih stavki na kraju godine. Papir ili zapis u aplikaciji vredi više od deset poruka koje niko ne čita.
Zamena sijalice, podešavanje samozatvarača na ulaznim vratima, popravka brave, dotezanje gelendera i zamena tastera interfona spadaju u tekuće stavke. Za njih nije potrebna sednica niti posebno glasanje, plaćaju se iz redovne mesečne uplate. Upravo ove stvari najviše utiču na svakodnevni osećaj stanara, jer se koriste po nekoliko puta dnevno. Ulazna vrata koja ne zatvaraju do kraja propuštaju hladnoću i svakoga ko naiđe. Zgrade na Zvezdari i Voždovcu sa starom stolarijom ovo osećaju čim padne temperatura. Rešavanje u roku od par dana je realan standard.
Curenje se nikada ne smiruje samo od sebe. Mokra mrlja na plafonu podruma ili u hodniku znači da negde iznad postoji oštećenje, a lociranje traži otvaranje zida ili kontrolu kamerom. Zapušenje kanalizacione vertikale izbija u najnižem stanu, pa vlasnik prizemlja trpi zbog nečega što je nastalo na petom spratu. Odgušivanje mašinom rešava trenutni problem, ali ako se ponavlja, uzrok je u vlažnim maramicama i masti koje idu u odvod. Stare zgrade na Dorćolu i Karaburmi imaju livene cevi kojima je istekao vek. Tamo se planira zamena celog stuba umesto neprekidnog krpljenja.
Kvarovi na zajedničkoj instalaciji retko nastaju preko noći, obično im prethodi period treperenja i ispadanja osigurača. Stari aluminijumski provodnici u zgradama iz sedamdesetih ne podnose današnje opterećenje, pa se zagreju na spojevima. Zamena rasvete senzorima smanjuje račun i produžava vek sijalica, jer svetlo gori samo kada neko prolazi. Interfonski sistem je posebna priča, često se popravlja deo po deo dok cela centrala ne otkaže. Kada broj kvarova pređe određenu granicu, zamena je jeftinija od servisa. Ovakve odluke idu preko skupštine jer traže veći iznos odjednom.
Zaglavljen lift sa čovekom unutra je hitan slučaj i izlazak mora biti u roku od pola sata. Redovan servis se radi mesečno i obuhvata podmazivanje, proveru sigurnosnih elemenata i test kočnice. Godišnji pregled izdaje izveštaj koji stambena zajednica čuva, jer bez važeće dokumentacije odgovornost za nesreću pada na sve vlasnike. Uređaji stariji od trideset godina traže rekonstrukciju, ne popravku, a rezervni delovi za njih se sve teže nalaze. Zgrade na Novom Beogradu koje su ovo odlagale godinama danas ulaze u zamenu kompletne opreme. Odlaganje ovde poskupljuje svaki sledeći korak.
Prokišnjavanje se otkriva na najvišem spratu, ali uzrok može biti nekoliko metara dalje. Pregled pokazuje da li je reč o pomerenom crepu, pucanju hidroizolacije ili zapušenom slivniku. Sanacija manjeg obima staje u redovan budžet, dok zamena celog pokrivača traži glasanje, ponekad i kredit ili povećanje mesečne uplate. Otpadanje delova fasade postalo je čest problem u centralnim opštinama, a odgovornost prema prolaznicima nosi stambena zajednica. Popravka uz skelu se planira mesecima unapred i radi tokom toplijeg dela godine. Ovo su jedini poslovi gde odlaganje zaista može da završi povredom nekog na trotoaru.
Evidencija kvarova pokazuje šta se ponavlja i gde se novac troši uzalud. Ako jedan isti deo ide na servis tri puta godišnje, zamena je uvek isplativija. Godišnji plan sa procenom troškova omogućava da se veći zahvati raspodele umesto da padnu odjednom. Ponude se traže od više izvođača, uz garanciju na izvedeno i račun koji ostaje u dokumentaciji. Stanari treba da imaju uvid u to šta je urađeno i po kojoj ceni, jer transparentan izveštaj gasi većinu sumnji. Zgrada koja ovako radi troši manje, a izgleda bolje od susedne koja reaguje tek kada nešto pukne.
